Морала је да прође радна недеља. Хронична неиспаваност ме је узела под своје. И коначно сам имао прилику да после посла немам других обавеза. Имао сам избор између комуницирања са далеком домовином, шетње по привременом пребивалишту или спавања.
Њу Јорк неће побећи, а другови и домовина ме неће заборавити за недељу дана – идем у земљу снова… И после недељу дана, Њу Јорк је заиста био ту све време, а надам се да ме другови још увек чувају у неким ћошковима сећања. А за домовину нисам сигуран да ли је уопште приметила да је лакша за још једног свог држављанина. Као ни за друге који су пре мене отишли из ње, и то на дуже време, па и заувек. Чак и поред незанемарљиве масе коју овај конкретни држављанин носи са собом.
И који су циљеви ове и будућих писанија? Више њих. Практичан разлог је да не бих морао сваком да пишем посебно генералне утиске. А хтео бих да и за себе сачувам нека размишљања. Па да једног дана видим колико сам био “паметан”. На крају, да и ја пробам како се пише тај чувени блог. Сигурно има још разлога, али ето пар најбитнијих.
И то је то за увод. Нека се логичка целина заврши овде, а одмах ћу покушати да започнем и следећу причу. Нека се зна да је ово написано у суботу, 16. 12, а ја ћу померити датуме мојих писанија да би се одржала нека хронологија. Па би требало да убрзо ухватим корак са временом. Надам се да није много збуњујуће ово објашњење..:)
Vidi se da si “premoren” po tome koliko si is…pisao na blogu. :)
e neno be samo dupi ti tamu