Како је уопште дошло до тога да овај блог и постоји, тј. одакле ја овако далеко, где се заправо и налазим, зашто “печалба”, хиљаду зашто, хиљаду како…
За неупућене, запослен сам у фирми чије је седиште и тржиште у Америци. Радило се и радило, производ се развијао и дошло је до тога да неко мора да чучи код клијента. Због разних околности и услова, избор је пао на мене. Конкретна локација посла вас вероватно ни не интересује, али је довољно да се зна да сам у једном, рекао бих, предграђу Њу Јорка које се зове Скарсдејл (Scarsdale). Скарсдејл је од Менхетна удаљен возом 30 или 40 минута (зависи да ли је експрес или локални воз у питању). Иначе је северно од Менхетна, у округу који се зове Вестчестер (Westchester).
Први утисци о Скарсдејлу су ми да је ово типично филмско предграђе пуно кућица са зеленим травњацима, тихо, мирно. И то превише. Чак досадно за мој укус. Увече нема живе душе на улицама. Кафићи или нешто слично – у траговима. И то се прилично рано затвара. На Википедији можете да видите да је ово прилично богато насеље, са просечним примањима од око $220 000 по породици. Да поступим мало маркетиншки, па да кажем да су у Скарсдејлу живели: Џеjмс Фенимор Купер (Последњи Мохиканац, Ловац на јелене), Јоко Оно (да, она што је помутила ум Ленону), Лајза Минели (ок, знате ко је она), Дејвид Штерн (комесар НБА лиге) и још неки мени не превише познати људи.
Пут од куће до посла траје колима двадесетак минута кроз леп пејзаж. Подсећа на слику коју можете тренутно да видите у заглављу овог блога (када променим заглавље, онда можда неће личити:)). Типично амерички широки путеви, пролазимо поред једне мање бране, шумарци свуда поред пута. Може да се деси да из малих бара и језераца гуске изађу и прелазе пут, али се то односи само на спорије делове. Вероватно и гуске беже од аутопутева. Изгледа нису баш тако глупе као што се то обично мисли.
Иначе, још увек немам фотоапарат, тако да ћете на слике морати да сачекате.
На крају, зашто “печалба”? Па ето тако. Свиђају ми се те старе речи, ако ништа друго. Само што печалба није више исто као некад кад људи оду, па им нема ни трага ни гласа годинама. Мада вероватно остаје она “т’га за југ” или “жал за младос’”. Још сам новопечен печалбар, па не желим да тврдим ништа… А можда би требало.
