Да не отварам дискусију на тему метафизичке оправданости пиратерије и слично. Јако широка тема, пуно пара, сигурно неки и главе губе.
Да ли је Србија једна од “најпиратскијих” земаља Европе? Да, јесте. Музика, филмови или софтвер су на пијацама, улицама, међу другарима, комшијама. Све за џ. Или за 100 кинте.
Па онда кажу људи “е, у Америци тога нема”. Е, па, има. Наравно, нема институционалне пиратерије, и проценат је мноооого мањи од наших 78%. Али за широке народне масе, увек се нађе.
Зграда у којој радим има заједнички ресторан. Линија у којој уредно чекаш ред за лош роштиљ, иза тезге ради Едуардо, тамнопути кувар, вероватно Порториканац. На једном крају тезге неколико дана сам прескакао један папир са некаквим списком, све мислећи да га је неко заборавио. Стратешки мудро постављен. Чији је? Ничији…
Загледам једног дана – списак ултра нових филмова. Наравно, нема никаква цена. Едуарда сам чекао незамисливих (за овај ресторан) 5 минута. Враћа се он, носи нарезани диск у кесици, пружа неком типу, овај му даје пар долара и сви задовољни. Види Едуардо да ми занимљиво, па почне да ми прича о квалитету, ја се захваљујем на понуди. Вероватно сам се насмешио чудно па је можда помислио да ћу га пријавити, и почне да ми се правда и филозофира.
Друга сцена… Тајмс сквер, огромна гужва. Неки шетају, неки купују, неки сликају, неки проповедају. И ту и тамо, понеки црнац са дисковима у рукама. На време сам био упозорен – не узимај диск у руке и не застајкуј да гледаш и причаш. Истог момента као да си га купио и сјатиће се око тебе гомила других који ће да ти уваљују своје ручне радове…
Да ли вам све ово треба ако имате оригинал дискове за пар долара, или ако имате интернет и скидате с нета? Неважно за ову причу. Само да се зна да и овде уме да буде занимљиво.
