Печал

Данас сам био сам. Нема привида, нема лажи. Хтео сам да сам тумарам. Хтео сам да се сам приберем. Да осетим тишину у светској галами. Да осетим како је када немаш кога да сретнеш, или кад немаш кога да те позове на пиће да изађете. Желео сам да осетим какав је еспресо мартини кад немаш коме то и да кажеш. Упоређивао сам у себи да ли је боље неком рећи да пијеш дужи еспресо који је налик води; или је пак боље испијати полако одличан коктел, а да немаш с ким да поделиш утисак. Да ли је лепше да неког смараш још једним разочарањем у већ познатог шанкера из кафића, или је лепше да непознатом бартендеру оставиш два долара више да би га похвалио кад већ немаш коме да га речима похвалиш…

Желео сам да неког сретнем, да ме неко позове, да ми неко пошаље празну поруку, да ме Марија подсети како је редно да се сетим да јој се јавим. Хтео сам да закасним док ме чека и да је пољубим док се труди да задржи наизглед љутити израз лица.

Сам сам. Нема лажи, нема преваре. Киша се погодила као стереотипан лутајући мотив да појача ружни, одвратни осећај који ме тера да поцепам кожу коју носим и да побегнем. Да побегнем далеко, преко океана, да прескочим упорно распевани Месец. Све се уротило против мене. И капљице које падају на наочари, чинећи тумарање и лутање још бесциљнијим. И ужасно топао и влажан ваздух који ме, упркос пљуску, тера да се знојим испод топле одеће.

Ово је један од оних дана кад бих се свуда осећао овако. Дан када мора да испразниш себе да би сутра кренуо поново. У таквим данима само нам треба неко близак да ћутимо заједно. Да густа, али лака тишина говори све, да буде медијум за најискреније и тако потребно разумевање. А овде сам тако застрашујуће сам. Желим да сам кући, близу Марије, близу свих вас. Живот није огромна робна кућа, живот је разговор. Лепо ми је тамо јер нас сиромашни живот тера да причамо и да уживамо у разговорима. Невелики избор нас тера да љубоморно гледамо и чувамо оно што имамо. А имамо једни друге. Имамо осмех, спонтаност, неусиљеност, разговоре које не води пристојност, него опуштеност.

Сам сам. Тешко сам. И нећу да побегнем од тога. То треба да дође и прође само. Зато усамљеност и потиштеност не волим да лечим “веселим” песмама. Не, напротив. Слушам оно где ми је срце. Народна песма, наша, балканска, португалска, руска… Те песме ми стављају срце на место, иако га остављају да буде узнемирено. Тако ћу и лећи, узнемирен, потиштен и жељан.

Да макар имам с ким да попијем ракију. Или да вино киселом водом покварим. Јер ми културно не одговара. Да имам музику да јој дам паре. Да имам конобара да му се наљутим.

Овај дан другачији није могао да буде. Где год да сам био. Тужне годишњице не могу да се заобиђу. И од тога нисам ни хтео да покушам да бежим. Не бих ни могао. Годину дана после, туга је и даље ту. Ређе исплива на површину, али не и слабије.

Све се уротило против мене. Све. Један тежак дан. Зато ми сви ви фалите.

Сам сам. Нема лажи, нема преваре.

Неки од вас ме оваквог не знају, и доста сам се размишљао да ли да ово ставим међу моје писаније. Ипак, верујем да сви имамо овакве дане. И да то не зависи од места боравка. Али место боравка може да вишеструко појача или ублажи осећај. А ја кад већ немам с ким да попијем, онда кад следећи пут дигнете чашицу, сетите се ових мојих патетичних наклапања.